BI­JE­LO PO­LjE - Dok su se sa obli­žnjeg ma­na­sti­ra sve­te Tro­ji­ce u Maj­sto­ro­vi­ni ču­la zvo­na brat­stvo Vla­o­vić ju­če se oku­pi­lo ka­ko bi po dru­gi put upri­li­či­li skup i mla­dim na­ra­šta­ji­ma po­ka­za­li od ko­ga su i oda­kle po­ti­ču. Mir­ko Vla­o­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik, obra­tio se brat­stve­ni­ci­ma ko­ji su ga slu­ša­li sa ve­li­kom pa­žnjom.
-Ov­dje smo za­hva­lju­ju­ći na­šim da­na­šnjim do­ma­ći­ni­ma Da­li­bo­ru, Mi­lo­va­nu i Dra­ga­nu, Ri­sto­vim po­tom­ci­ma ko­ji nas oku­pi­še da se da­nas dru­ži­mo i još bo­lje upo­zna­mo, ov­dje po­red ove sve­ti­nje. Na­dam se da će­mo i ubu­du­će re­dov­no da se oku­plja­mo i da će ovo da bu­de tra­di­ci­ja sa­sta­ja­nja brat­stva Vla­o­vi­ća. Sre­ćan sam što mi se pru­ži­la pri­li­ka da da­nas vi­dim u brat­stve­nič­kom ko­lu po­tom­ke svih na­ših pre­da­ka -Je­vre­ma i Jev­đe­na, kne­za Ra­do­ja, Mi­la­na Iva­no­va, Sa­va Pa­vlo­va, Ra­do­ša Avra­mo­va i Ste­va­na Pa­vi­će­va- ka­zao je Mir­ko i na­gal­sio da su pre­ci Vla­o­vi­ća za­slu­ži­še da se s nji­ma di­či brat­stvo, „jer bi­ja­hu tvr­di be­dem ka­da vla­da­še Tur­sko car­stvo”.
- I da­nas su sa na­ma Mi­lan, Ri­sto i Vo­jin. Ni­je bi­lo tri bo­lja ime­na, ni­ti kod dru­gih, nit u brat­stvo na­še, to su bi­le hra­bre če­to­ba­še, što o ja­du za­ba­vi­še pa­še, ko­ji do­bra na­še oti­ma­še. Mi­lan ubi Av­di­be­ga, i do­ži­vje sla­vu do vi­je­ka. Kralj Ni­ko­la znao je za nje­ga, jer na pu­šci ne bje­še bo­lje­ga. I djed Ri­sto sa mo­skov­kom u ru­ci, kao sta­ri iz go­re haj­du­ci, ga­zio je pre­ko hlad­ne Ta­re da ra­ču­ne pod­mi­ru­je sta­re. Na pr­si­ma Mi­la­no­va Si­ća, me­da­lja je zlat­na Ob­li­ća. Bo­rio se stal­no s du­šma­ni­ma, bje­še li­ka Nik­ca od Ro­vi­na. I da­nas mu eto grob­ni­ce, po­red cr­kve u dno Šti­ta­ri­ce. O Vo­ji­ne, tvr­đi od če­li­ka, od­nji­ha te na­ša ko­li­jev­ka. Ti si po­nos brat­stva Vla­o­vi­ća, jer bi­ja­še sr­ca Obi­li­ća. Sje­ti­mo se Alek­se Aj­da­ra što ubi Ka­ljić zu­lum­ća­ra. On sklo­ni svo­ju po­ro­di­cu u pi­to­mo se­lo Šti­ta­ri­cu. I Ob­ra­da Ma­li­ši­na si­na, što je bio bio ljud­ska ve­li­či­na. Ka­žu da je tur­ski go­vo­rio, hr­ba­ri rat­nik i ko­mi­ta bio. Za­tva­rao sta­ze i bo­ga­ze gdje ka­ra­va­ni tur­ski pro­la­ze- u sti­ho­vi­ma je go­vo­rio Mir­ko Vla­o­vić na­gla­ša­va­ju­ću da bi i dru­ge zna­me­ni­te Vla­o­vi­će mo­gao po­mi­nja­ti, ali bi to od­u­ze­lo pu­no vrem­na.On je bra­stve­ni­ci­ma po­že­lio sre­ću i zdar­vlje sa že­ljom da se sva­ke go­di­ne oku­plja­ju.
Ra­doj­ko Vla­o­vić, iz Ža­ri kod Moj­kov­ca, sa 85 go­di­na naj­a­sta­ri­ji u brat­stvu, ka­zao je da Vla­o­vi­ći vo­de po­ri­je­klo od Du­lo­vi­ća i da su do­šli iz Po­po­vog Po­lja iz Her­ce­go­vi­ne.
-Na­ši pre­ci su pr­vo sti­gli u Gor­nju Mo­ra­ču, pa oda­tle u Šti­ta­ri­cu, Maj­sto­ro­vi­nu, Le­pe­nac, Obod, Po­trk, Moj­ko­vac, Bi­je­lo Po­lje, Pod­go­ri­cu Her­ceg No­vi. Ima nas u Siv­cu i u Me­to­hi­ji - ka­zao je Ra­doj­ko.
Bo­ri­sav Vla­o­vić,advo­kat iz Pod­go­ri­ce, is­ta­kao je da su nje­go­vi brat­sve­ni­ci po­zna­ti ne sa­mo kao ve­li­ki ju­na­ci iz pro­šlo­sti, i uče­sni­ci svih ra­to­va, već i kao ve­li­ki rad­ni­ci, uzor­ni do­ma­ći­ni i ško­lo­va­ni lju­di.
Iz Siv­ca, mje­sta u Vojvodini, sti­glo je ne­ko­li­ko brat­stve­ni­ka Vla­o­vić, me­đu ko­ji­ma i Mi­o­drag ko­ji je pra­u­nuk ču­ve­nog Alek­se Aj­da­ra.
-Ne­ćem ni­kad da za­bo­ra­vi­mo svo­je ko­ri­je­ne, za­vi­čaj i sve na­še slav­ne pret­ke. Da zna­mo oda­kle smo i od ko­ga po­ti­če­mo. Jer ako ne­ma­mo isto­ri­ju, ne­će­mo ima­ti ni bu­duć­nost - ka­zao je Mi­o­drag Vla­o­vić.
M.N.